ИСТОРИЈАТ ПЕТРОВАЧКОГ ПОЗОРИШТА
Петровац на Млави је један од ретких малих градова у Србији који са поносом може рећи да је у њему пре више од једног века основано позориште, које је, упркос разним превирањима у друштву, која су узроковала и више ратних сукоба, већих и мањих размера, промене друштвеног уређења и власти разних идеологија, претрајало време и све недаће, тако да и данас постоји и траје. Некад у давна времена Дилетанстко, данас слови као Аматерско, и делује при Културно-просветном центру, са великим успехом проносећи име града на Млави.
1908. године, за време анексионе кризе, у Петровцу је основано позориште које је носило име: Дилетантско позориште "Млава". Стиче се утисак да се указала велика потреба за једним таквим видом уметничке манифестације и великих амбиција, самим увидом у списак оснивача, који нам је остао из тих далеких времена.
Дакле, петровачко Дилетантско позориште "Млава" основали су: Живко Ј. Ђорић, студент права; Велимир П. Кузмановић, срески начелник; Мика Димитријевић, полицијски писар; Милутин Ј. Поповић, школски надзорник; Драгољуб Фића Филиповић, учитељ, велико име српске поезије; Мика Миловановић - Кицош, порезник; Стеван Ружић, трговац; Александар Аца Ђорђевић, телеграфиста у Пошти; Стева Стојановић, баштован и председник петровачке општине; Живка - Жика Миљковић, учитељица; Тома Сарић, хотелијер; Пера Чоктан, кафеџија; Драгољуб Живковић - Љуба Монтињоза, хотелијер и Филип Фића Ђорић, студент.Чин оснивања позоришта обављен је у Хотелу "Сарић" (данашњи биоскоп), који је касније био и место извођења свих представа из тог доба.
Од самог оснивања Дилетантско позориште је имало свој репертоар, који је игран, и који је бројао више представа већ у првим годинама постојања позоришта. Важно је напоменути да је један од оснивача, адвокат Живко Ј. Ђорић, тада студент, у позоришту учествовао као писац великог броја комада, који су се играли, затим као глумац, шминкер, сликар декора, а такође и као значајан режисер. У првих неколико година играно је десетак представа, али и једночинки, као и комада са играњем и певањем, уз учешће чувеног петровачког циганског оркестра.
Привремено, због рата, који је захватио Европу и свет, мало петровачко позориште престаје са радом и тако остаје до 1920. године, када почиње са повременим јављањима, до 1927. године. У том периоду одиграно је неколико представа, махом српских писаца тога доба. Морамо рећи и то да су таква дилетантска друштва била омиљена у народу, из разлога што су носила забаву и разбибригу, никад потребнију у смутним и тешким временима. Глумци су били различитог образовања и профила, а таква им је била и глума. О томе је писала и београдска "Борба", у једном свом осврту, датом у броју од 03. октобра 1982. године, а он гласи овако:"У једном позоришном комаду играли су заједно адвокати и шустери, лекари и пекари, судије и занатлије. Сви заједно, као једна породица, утирали су путеве културе уз свесредну помоћ и под патронатом Кола српских сестара, тај дилетантизам прераста у аматеризам." Наведени цитат је из пера једног знаменитог Петровчанина, који је својом инвенцијом освојио свет 1960. године. То је био карикатуриста Драган Савић.На иницијативу петровачког интелектуалца, професора петровачке гимназије, Драгољуба Ђурића, 1927. година бележи се златним словима у историји позоришта, заправо са том годином Дилетантско позориште "Млава" прераста у Аматерско позориште истог назива и тако наставља са радом. Управник позоришта постаје професор Ђурић, а касније се јавља и као режисер. Стижу нове представе, које се приказују у реновираној сали хотела "Бајлони".
Пред Други светски рат позориште је запало у мању кризу, међутим, попут професора Ђурића у протеклом периоду, појавио се учитељ Владимир Пешић, који је својим ауторитетом и великом вољом вратио живот у рад позоришта, тако да га са пуним правом можемo сматрати и његовим обновитељем.
Некако у то време, у Петровац се из Свилајнца доселио брачни пар руских емиграната који су у Србију доспели после револуције у Русији. Били су то Јелизавета Жирардова Гиљотен и Петар Петја Хоменко, стоматолог. С обзиром да су носили одређена позоришна искуства из предходних места у којима су боравили, одмах су се укључили у рад петровачког аматерског позоришта. Познато је да је Јелизавета играла у више представа, мада нигде није остављен и запис о томе, а Петар Хоменко се јављао као костимограф и декоратер.
Непосредно пред рат (1941), Коло српских сестара организује забаву у хотелу Николић (власника Лазара Николића), када је приказана и представа Београд некад исад, Јована Стерије Поповића, у режији младог Рајка Селинкића (Ана Ђурђевић: Кратка историја Кола српских сестара у Петровцу на Млави).Да је аматеризам заиста цветао на обалама Млаве у предратним годинама, опет нам о томе сведочи већ горе поменути господин Драган Савић, својим чланком "Дилетантски пут у демократију" из Борбе, који даје податке да су се представе играле у кафани Бајлони, код газда Лазарике (сада биоскоп). Аутор чланка посебан осврт чини на позоришну представу Ирена и певач (око 1935) која је на њега оставила одређени утисак, па му је остала у сећању и после шездесет година. Поменути комад је написао адвокат Живко Ђорић, а главну мушку ролу (Певач) играо је Жива (Миљковић) саксофониста, који је на сцени певао стихове: Отвори ми твоје двери / твој заносни рај/ ја те волим, буди моја / и срце ми дај...//. Аутор чланка, нажалост, није назначио време извођења представе, али је зато оставио један прикладан, духовит коментар тог великог, културног догађаја за Петровац тридесетих година онога века:"На имање грофа Мароша дошла је черга весељака. Лепи певач освојио је лепотицу Ирену, кћер грофа Мароша Гроф ни да чује за идилу са вагабудским чергарима, а несрећна Ирена се убија. Жива "певач" прилази доста трапаво Ирени, а Баџа Тино Роси (Драгослав Милошевић-Баџа, прим.а.) добацује из публике своје примедбе на Живину глуму. Живко адвокат, аутор, усваја примедбе публике и грди Живу због неосећајности за драмску радњу. Публика и глумци дискутују, препирка полако прелази у псовке и увреде, а ипак се све завршава Жикиним колом.“ Из поменутог чланка сазнајемо да је у кафани Бајлони играна представа Хајдук Станко (без временске назнаке), са Стевом Хаџи-Славковићем, судијом, а поменути догађај је описан на следећи начин: "На свечаној премијери Хајдук Станка, Стеву Хаџи-Славковића, као хајдучког јатака, воде сејмени на стрељање. Стева очајно колута очима, види се лепо, не умире му се. У првом реду госпође и госпођице из Кола српских сестара плачу у марамице, а Стеви на сред сцене попусти петља, па се два-три пута громко огласи. У публици протести, смех и звиждуци, а Стева се по обичају извињава, да се уплашио стрељања. Озбиљнији део публике напушта салу, а онај весељачки остаје да дочека зору поред Млаве, када Цигани потопе басове до пола у воду, па свирају тихо, да мирним грађанима не ремете сан." Почетком Другог светског рата, рад у позоришту замире, али се не гаси у потпуности, шта више одиграно је неколико представа, од којих једна која никада више није поновљена - Звонар богородичне цркве у Паризу (Виктор Иго), што се сазнаје из сећања појединих старијих глумаца. За време окупације, осиромашени позоришни живот, употпуњавало је путујуће позориште Ристе Прендића, које је приказивало скечеве и мање комаде. Познато је да је у том позоришту наступао и Гула Милосављевић, Петровчанин, касније афирмисани српски глумац, велико име Српског народног позоришта у Новом Саду и, касније, Југословенског драмског позоришта, у Београду.
Нови период и "обнова" у позоришту, настаје после ослобођења, са обновом целе земље. Аматерско позориште добија нови назив, трећи пут у својој историји - Културно-уметничко друштво Абрашевић, почиње са радом 1945. године и, исте године, даје представу Тешки часови, а потом, до 1949. године још неколико представа. КУД-ом Абрашевић је руководило Среско синдикално веће, а председник је био Никола Цапут, о коме није пронађено више података. КУД, поред Драмске секције, односно позоришта, негује и друге активности, око којих се окупља петровачка омладина - хор, фолклор, музичка секција, рецитатори и тд.У 1950. години долази до промене назива КУД-а, тако да он почиње да носи име ученог и знаменитог сина Млаве, Бате Булића. За председника је изабран професор Душан Шимић. Настаје један веома плодан период за петровачко позориште, о чему говори велики број спремљених и одиграних представа у периоду од 1950. до 1956. године, када је изведено 20 премијера. За то време, тачније 1954. године, стичу се услови и Драмска секција КУД-а, наставља постојање као Аматерско позориште "Бата Булић", што се одржало и до стотог рођендана позоришта на Млави.Позоришни живот, који се до тада заснивао на активности и труду аматера, бива обогаћен новом појавом гимназијског позоришта, названог по великом српском коме-диографу, Јовану Стерији Поповићу. Гимназијалци старијих разреда, предвођени професором Лазићем, појављују се са Хамлетом, као својом дебитантском представом и освајају на пречац срца петровачке публике, а у представи бриљирају Лабуда Вељовић и Мића Благојевић.
С обзиром, да је после Госпође министарке (1960) неочекивано дошло до застоја у раду Аматерског позоришта, придобијајући знаке кризе и алармантне ситуације, појављује се иницијатива Културно-просветне заједнице и Савета за културу НОО, ради активирања рада позоришта. Упућени су позиви глумцима.Постигнут је позитиван ефекат, јер већ наредне године изводи се обновљена представа Хајдук Станко, а потом још неколико, закључно са 1967 годином. Зашто је то тако, да ли због одласка са сцене старијих глумаца (Драгутин Гуца Поповић, Жика Миловановић Савин, Вера Живковић, Мома Стевић и други) и недовољно обновљеног глумачког кадра, који је 1962. бројао 30 глумаца у ансамблу, недостатка заинересованости и воље или нечег трећег, можда ће неко успети некада да објасни, међутим, после наведене 1967. године, поново је дошло до застоја у раду и осипања у чланству. Међутим, чињеница je да су извођења свих великих, захтевнијих представа, одн. већина представа играних две декаде пре и исто толико после рата, била заснована нанеколицини глумаца, који су били најпредузимљивији, најутицајнији, који су били иницијатори и реализатори свих тих, како би се данас рекло - "пројеката" и који су, с правом остали у срцима ових људи у значењу легенде. Ето, њиховим одласком, а то се догодило некако одједном, у једном релативно кратком времену, од 1963. године, када Вера Живковић прелази у Пожаревац, а потом и опроштај од "дасака" великана Гуце Поповића и Жике Миловановића Савиног. Остали су млади, који без правог "вође" тешко да су могли да опстану. Настала је, да се послужимо блажим изразом - стагнација у раду. Јер, тешко је рећи да је дошло до престанка, самим тим што је свима увек било јасно да тај дух над Млавом, који је једном нарастао и надрастао средину, преобразивши је и повукавши за собом, више никада није могао да згасне. У људима је увек остајао тај ситни, сетни пламичак који је, заправо, био пресудни настављач ватре, што се касније и показало и доказало на најбољи могући начин. Тим очима гледано, бардови петровачког позоришног аматеризма, који тихо и заслужено мирно почивају негде онострани живот или, пак, други који своје старачке дане проводе у својој интими, могу бити задовољни оним што је било после и што су њихова деца оставила својој деци, која ће доћи.
Крајем седамдесетих година поново се кренуло захваљујући ангажовању Александра Танета Николића. Од 1977. до 1979.г. постављене су три представе (Васа Жељезнова, Док црвена јесен друмовима хода и Др). Ако ни због чега другог ове представе су значајне по томе што су окупиле глумце попут Жике Савића, Добривоја Петровића Боње и Миће Живадиновића који ће у годинама које су следиле бити носиоци репертоара.
И, наравно, ту се није стало. Јер, постоји једна забелешка, спонтано остављена, можда навиком да се све записује, коју ћемо овде навести у веома одређеном значењу. Наиме, само "обнављање" рада позоришта "Бата Булић", збило се неочекивано, баш како се у животу збивају све велике ствари, изуми, проналасци и све друго што ће отворити нове путеве људима и њиховој цивилизацији. Наиме, догађај ће опет бити само за једну врсту заљубљеника значајан, а радило се о Републичкој смотри - изложби ситних животиња, организованој у нашем граду (јесен 1985), са местом одржавања у некадашњој башти ресторана Касина, на простору где се сада налази једна ружна, гломазна зграда, са називом "тржни центар". У току ноћног дежурства, повео се свестрани разговор између организатора изложбе, Владе Макиша и Добривоја Петровића Боње. И том приликом дотакнуте су разне теме, а дошло се, некако, и до овог. Боња, већ афирмисан у граду, као глумац аматер, евоцирао је своје успомене на те дане, на представе у којима је наступао и дубоким уздахом дао свој закључак о тим данима: Била су то лепа времена! Влада Макиш, Сремац, који је у овај град дошао за службом, потекавши из породице где је глума била генерацијски "хоби", одушевљено је слушао, а онда међу њима, наједном, сазрела је иницијатива. Добривоје Петровић Боња одмах је позвао Жику Савића, потом и Радишу Драгојевића, тада секретара Културно-просветне заједнице, који је пружио безрезервну подршку идеји и - пут је био утрт. И већ међу поменутима, имали смо и редитеља и глумце. Тако у Петровац долази још једно чудо - а то је чудо, заправо, било у Шаргану. Дакле, Чудо у Шаргану! Као нови почетак, јер увек у животу треба неко чудо.
Каснији период, почев од 1986. године, која се може на неки начин сматрати преломном после кратког затишја, доноси много нових представа, које иду укорак са временом и које се практично скидају или откидају са репертоара великих позоришта.. Значајно је да се у позоришни живот Петровца уткава лагано и неприметно нешто што подсећа на професионализам, у лепом смислу те речи, када се ради о односу према позоришту и дружини, о обавезама и односу према обавезама, међусобном поштовању, без обзира на менталитетске различитости итд. Са својим снагама искључиво, а које су увек биле заиста релевантне, позориште је спремало представе и са њима излазило до краја седамдесетих и касније. Али већ средином седамдесетих почиње ангажман "снага" са стране, односно позоришних професионалаца, редитеља, костимографа, сценографа, композитора итд. (а то ће се посебно деведесетих година минулог и, потом, у новом веку видети), који раде са петровачким аматерима, свих старосних категорија, попут прекаљених фудбалских тренера и на најбољи начин из привидне осредњости аматеризма извлаче завидне креације уметничког изражавања од којих застаје дах. Потоњи долазак признања позоришту, награда за појединце и културне посленике, везане својим радом опет за позориште, само је логична последица једног континуираног, озбиљног, прихваћеног рада и искреног припадања љубави, која то јесте. Али, то нико и не спори.